UŽIČKO KOLO NA ZGARIŠTU SKUPŠTINE: Opozicija zahtevala masovnost, evo kako su to uspeli da postignu

BEOGRAD je u 6. oktobar ušao u ritmu - užičkog kola. U zoru prvog, kako se govorilo, slobodnog jutra pred zgarištem upaljene Narodne skupštine koja se još dimila, tačno pred stepeništem, igralo je kolo pobednika.

Foto Arhiva

Svirali su trubači, pozdravljani sirenama autobusa koji su vraćali učesnike prevratničkog mitinga kući - u Čačak, Užice, Kragujevac, Kraljevo... Suzavac u vazduhu koji je još peckao oči nije remetio slavlje pobednika. Njihova euforija, kao što je poznato, ubrzo zatim pretvoriće se u ravnodušnost, pa u duboko razočaranje i depresiju koja i danas otvara pitanje postignuća 5. oktobra.

U predvečerje velikog mitinga opozicije zakazanog za 5. oktobar 2000. godine sve je bilo spremno za poslednji čin - napravljen je plan akcije, uloge su podeljene, izdate komande i zadaci, pripremljen odgovor za svaki scenario. Za uspeh operacije bio je potreban još samo jedan element - masovnost učesnika.

Foto arhiva

Organizatori ovog događaja u svojim sećanjima navode imperativ okupljanja što većeg broja ljudi pred Narodnom skupštinom. Masovnost skupa trebalo je da napravi pogodne kulise za prevrat, koji bi potom bio objašnjen izlivom narodne volje. Bez obzira na vrevu i gužvu, istinski potezi, međutim, povlačeni su iz tišine kancelarija daleko do ulica.

Lideri tadašnje Demokratske opozicije Srbije na osnovu bogatog iskustva u organizaciji mitinga znali su da Beograđani nisu dovoljni. Sa svojim ležernim pristupom borbi za smenu vlasti žitelji prestonici nisu bili garancija veličine skupa. Trebalo je što više ljudi dovesti iz Srbije. Mobilisani su odbori u unutrašnjosti, a na raspolaganje je stavljeno više stotina autobusa, koji su se uprkos policijskim blokadama, ponegde i silom, probijali ka Beogradu. Na čelu svakog konvoja bio je po jedan od lidera, čiji je zadatak bio da prethodno okupi ljude i dovede ih u Beograd.

- Trebalo nam je mnogo ljudi, što više. Uobičajena masovnost na mitinzima nije nam činila posao. Znali smo da je za slamanje Miloševićevog režima potrebna masa čije bi prisustvo na ulici paralisalo državni i partijski aparat. U tome smo, srećom, uspeli - objašnjavali su lideri DOS-a u godinama koje su usledili.

Najširi krug učesnika petooktobarskog mitinga, koji nije imao mnogo dodirnih tačaka sa strankama, štabovima i organizacijom skupa, nije imao ni približnu sliku o događaju u kome učestvuje. Kada je oko 15 časova bačen suzavac, a pre juriša na Skupštinu masa potisnuta i razbijena na manje grupe od Vukovog i Tamšajdanskog parka do Knez Mihailove ulice, među protestantima je zavladao duh razočaranja. Ličilo je na više puta viđen sled događaja - okupljanje, pa incidenti, intervencija policije i kraj. A Milošević i dalje na vlasti.

- Policija i oblak suzavca potisnuli su me najpre ka Krunskoj ulici, potom Resavskoj ka Tašmajdanu. Od suzavca smo se sklonili u jedno dvorište prekoputa turske ambasade. Bilo nas je tu gotovo stotinu. Svi zakašljani, otrovani suzavcem, izgaženi i besni. Jedan čovek je na sav glas psovao što smo ponovo dopustili da nas policija rastera. Vikao je da je isto tako bilo 9. marta, pa na Vidovdanskom saboru. Tek kasnije, kad sam se ponovo probio i video dim nad Skupštinom shvatio sam da se, ipak, nešto promenilo - sećanje je jednog učesnika petooktobarskih demonstracija.

I dok je narod na ulici posmatrao plamen u Skupštini i masu koja maše i baca glasačke listiće kroz prozore, samo retki su bili siguran da je slom potpun. Čekalo se šta će uraditi policija i vojska, a zaziralo se od JSO i Državne bezbednosti. Dogovori sa ovim formacijama, međutim, odvijali su se po unapred dogovorenom planu i već uspostavljenim kanalima komunikacije.

Nezadovoljni građani svoju ulogu su odigrali već oko 19 časova, kada se sa balkona Skupštine grada obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica. A to je već istorija.

Foto arhiva

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije