Dodatak Kultura

FILM I ŽIVOT

UZMIMO kadar-sekvencu u njenom čistom stanju: to jest, audio-vizulenu reprodukciju, načinjenu iz subjektivnog vizuelnog ugla, jednog fragmenta beskrajnog niza stvari i radnji koje bih mogao da potencijalno reprodukujem.

ФИЛМ И ЖИВОТ

FOTO: EPA

Takav kadar-sekvenca u čistom stanju bi mogao da se sastoji od čitavog neverovatno dosadnog niza beznačajnih stvari i radnji.

Ono što mi se u pet minuta moga života dogodi ili pojavi postalo bi, projektovano na platno, nešto apsolutno neinteresantno - apsolutno nebitno. To mi se tako ne čini u stvarnosti jer je moje telo živo, a tih pet minuta jeste pet minuta živog solilokvija stvarnosti sa samom sobom.

Hipotetička kadar-sekvenca stoga ističe, predstavljajući je, beznačajnost života kao života. Ali kroz ovu hipotetičku čistu kadar--sekvencu, dolazim do saznanja - sa istom preciznošću laboratorijskog eksperimenta - da osnovna tvrdnja koju nešto beznačajno izražava jeste: "Ja sam", ili "Postoji", ili jednostavno "Biti".

Ali da li je biti prirodno? Ne, meni se ne čini tako, naprotiv. Čini mi se da je čudesno, misteriozno, i ako ništa drugo, potpuno neprirodno.

Sada, kadar-sekvenca, s obzirom na karakteristike koje sam opisao, postaje, u igranim filmovima, "najprirodniji" momenat kinematografske priče. Muškarac ošamari ženu, zatim sedne u automobil i odveze se auto-putem? Pa dobro, ja postavim filmsku kameru sa magnetofonom tamo gde bi mogao stajati svedok od krvi i mesa, mizerno naturalistični, i snimam čitavu scenu kako se odvija, onako kako bi je svedok mogao videti i čuti, sve dok automobil ne nestane u pravcu Ostije. Tačno je: kao i u slučaju koji se dešava pred mojim očima u stvarnosti, tako i u njegovoj reprodukciji, osnovna i dominantna tvrdnja je: 

"Sve to jeste". (Međutim, kao što nisam ravnodušan u realnosti, tako, potencijalno, nisam ravnodušan ni na reprodukciju realnosti. I pošto u filmu rasuđujem kroz Kod realnosti, u sebi reprodukujem manje-više ista osećanja kao da taj događaj ili situaciju doživljavam fizički.)

Pošto film nikada nije u stanju da izostavi takve kadar-sekvence, čak i kada su minimalne, pošto se uvek radi o reprodukciji stvarnosti, on je optužen za naturalizam.

Ali strah od naturalizma je (barem kada je reč o filmu) strah od postojanja. To je, u krajnjoj liniji, strah od nedostatka prirodnosti postojanja: od užasne dvosmislenosti stvarnosti zbog činjenice da je zasnovana na nesporazumu - prolaznosti vremena. Sve samo ne naturalizam! Snimati filmove znači pisati na hartiji koja gori.

Da bismo razumeli šta je naturalizam filma, uzmimo za primer jedan ekstremni slučaj - koji se predstavlja, ili je predstavljen kao primer avangardnog filma: u podrumu njujorškog New Cinema, projektor prikazuje kadar-sekvence koje traju satima (na primer, čovek koji spava). Ovo je, dakle, film u svom najčistijem stanju (kao što sam rekao više puta), i kao takav, kao predstava stvarnosti iz jedinstvenog vizuelnog ugla, subjektivan je u smislu da je sumanuto naturalistički: pre svega po tome što ima prirodno vreme stvarnosti. Kao i uvek, u kulturološkom smislu, novi film je jedna ekstremna posledica neorealizma: sa svojim kultom dokumenta i istine. Međutim, dok je neorelizam optimistično, zdravorazumski i dobrodušno negovao svoj kult realnosti pomoću pridodatih kadar-sekvenci, novi film preokreće stvar: u svom zamarajućem kultu stvarnosti i svojim beskrajnim kadar-sekvencama, umesto da ima osnovnu tvrdnju: 

"Ono što je beznačajno, postoji", njegova osnovna tvrdnja je: "Ono što postoji, jeste beznačajno". Ali ova beznačajnost se oseća sa takvim besom i bolom da napada gledaoca, kao i njegovu ideju poretka i njegovu ljudsku egzistencijalnu ljubav prema onome što jeste.

Kratka, razumna, odmerena, prirodna, prijatna kadar-sekvenca neorealizma nam pruža zadovoljstvo da prepoznamo stvarnost koju svakodnevno doživljavamo i u kojoj uživamo kroz estetsko poređenje sa akademskim konvencijama; duga, besmislena, beskrajna, neprirodna, nema kadar-sekvenca novog filma, naprotiv, izaziva u nama užas pred stvarnošću, kroz estetsko poređenje sa neorealističkim naturalizmom shvaćenim kao škola za život.

Dakle, praktično pitanje razlike između stvarnog života i reprodukovanog života, to jest između stvarnosti i filma, jeste pitanje, kao što sam već rekao, vremenskog ritma. Ali to je i razlika u vremenu koja je kod svakog filma drugačija. Trajanje jednog kadra, ili ritam smenjivanja kadrova, menja vrednost filma: film pripada jednoj školi, a ne drugoj, jednoj epohi a ne drugoj, jednoj ideologiji a ne drugoj.

Onda, ako imamo na umu da se u igranom filmu može stvoriti iluzija kadar-sekvence kroz montažu, vrednost kadar-sekvence postaje još idealnija: postaje pravi izbor jednog sveta. Tako, dok prava kadar-sekvenca reprodukuje stvarnu radnju onakvom kakva ona jeste, i koja ima svoje vreme takvo kakvo jeste, lažna kadar-sekvenca (što je slučaj u većini neorealističkog filma, ali i kod naturalističkih ilustativnih snimaka reklamne konvencije) imitira odgovarajuću stvarnu radnju, reprodukujući njene različite odlike, spajajući ih zatim kroz vreme koje ih falsifikuje lažiranjem prirodnosti.

S druge strane, glavna karakteristika montaže nove kinematografije je da jasno prikaže falsifikovanje stvarnog vremena (ili, u slučaju beskrajnih kadar-sekvenci koje sam spominjao, svoju krajnju iritantnost kroz obrtanje vrednosti beznačajnog).

Da li su u pravu autori novog filma? Odnosno, kako u jednom filmskom ostvarenju stvarno vreme mora biti bez sumnje uništeno, da li to uništenje vremena mora biti glavni i najočigledniji element stila? I na taj način potpuno ukloniti gledaocu iluziju razvijanja radnji u vremenu - kao što se dešavalo u starim i novijim pričama?

Po meni, autori nove kinematografije nedovoljno umiru u svojim filmovima: oni se u njima potresaju, pate, tačnije muče se u agoniji, ali u njima ne umiru: stoga, njihovi filmovi ostaju kao svedočanstva o patnji apsurdnog fenomena vremena i, u tom smislu, mogu se tumačiti samo kao čin života. Strah od naturalizma zadržava unutar granica dokumenta, a subjektivnost, dovedena do tačke da daje ili beskrajne kadar-sekvence - da bi u gledaocu izazvala užas nad nebitnošću njegove realnosti - ili proizvod montaže koja razara iluziju razvoja vremena - i dalje njegove realnosti - na kraju postaje puka subjektivnost psiholoških dokumenata. Čak i sa najavangardnijih i naizgled neodgonetljivih književnih stranica, prikazuje se neka realnost ili, jednostavno, realnost: ne može se pobeći od realnosti, jer ona govori sama sa sobom, a mi se krećemo unutar njenog kruga...

           (Odlomak iz knjige "Jeretički empirizam", izdavač KCV "Miloš Crnjanski")

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi
pogledaj sve

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
MORAJU DA PRIČAJU SRPSKI! JA MOGU DA POBEGNEM, ALI NATALIJA... Nikola Jokić o ženi, deci, privatnom životu

"MORAJU DA PRIČAJU SRPSKI! JA MOGU DA POBEGNEM, ALI NATALIJA..." Nikola Jokić o ženi, deci, privatnom životu