Dodatak Kultura

POGLED ISKOSA: Sećanje na velikana

Дејан Ђорић

16. 04. 2025. u 08:00

PET godina je prošlo od odlaska poslednjeg velikog srpskog istoričara umetnosti Stanislava Staše Živkovića (1923-2020).

ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на великана

Boža Kovačević - Portret Staše Živkovića - Foto Kolekcija Vujasinović

Uz Nikolu Kusovca zadnji je pripadnik plemenitaške linije srpske likovno-naučne humanistike, koja započinje sa Svetozarom Radojčićem, Vojislavom Đurićem, Gordanom Babić, Dejanom Medakovićem, Radmilom Mihajlović, Sretenom Petkovićem, Miodragom Jovanovićem, Vojislavom Koraćom i Lazarom Trifunovićem na katedri Istorije umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta. Toj sjajnoj grupi naučnika treba pridodati i Aleksu Čelebonovića i Miodraga B. Protića, Živkovićevog prijatelja. Reč je o stručnjacima koji su na osnovu brojnih analiza ostvarivali sinteze i sveukupne studije, koje danas sve više nedostaju i imali su širu kulturu od istorije umetnosti. 

Prijatelji su Živkovića oslovljavali samo Staša, a među njegovim višedecenijskim saradnicima bio je i dr Miodrag Đorđević, uz Branibora Debeljkovića i Mirka Lovrića najveći umetnički fotograf koga smo imali. Staša je bio naš najveći ekspert za umetnost rane moderne, početak dvadesetog veka i njegove knjige se i danas preporučuju studentima istorije umetnosti. 

Čak se i izuzetni Lazar Trifunović čudio gde Staša pronalazi i iznosi na svetlo dana opuse i podatke o zaboravljenim impresionistima. Njegova stručnost dala mu je za pravo da samo on uz Nikolu Kusovca izdaje sertifikate o autentičnosti umetničkih dela. On se, međutim, bavio najšire i umetnicima celog dvadesetog veka, bio je i likovni kritičar, a ne samo kabinetski radnik. Na poprištu borbe snaga na likovnoj sceni bio je strogo nacionalno usmeren, odbacivao je ekstreme savremenih avangardi, branio slikare sledbenike visokog modernizma, apstraktne umetnike ali i mlade figurativce i iracionaliste. 

Dragana Jovanovića Danilova i pisca ovih redova je u likovnoj kritici smatrao svojim učenicima i naslednicima. Privatno i javno je bio jedan od najvećih diplomata koji se mogu sresti, za njega nije bila bezizgledna nijedna situacija, što mu je omogućilo da krajnje uspešno vodi dve naše najvažnije galerije u centru grada - Galeriju Kulturnog centra Beograda, u herojsko vreme našeg poznog moderizma, od 1958. do 1968, a zatim i Galeriju SANU do 1989. godine, kada je penzionisan. 

Nastavio je da piše još tri decenije, ruke su mu u dubokoj starosti drhtale dok bi čitao svoj tekst na otvaranjima međutim, to što je napisao bilo je odlično. Tih i nenametljiv, kakav je bio po naravi, sa svojih 97 godina, kao profesor, doktor nauka, slavni mačevalac, brižni otac i deda, bio je svedok i saučesnik većeg dela likovnih dešavanja u srpskoj umetnosti dvadesetog veka. Kada je zauvek otišao, naša kultura se obrukala, osim na sajtu Crvene zvezde i u "Večernjim novostima" nije bilo ozbiljnijeg pomena o ovom sjajnom čoveku i stručnjaku, kao što nikada nije izašao neki zbornik njemu u čast, kako to uobičajeno Nemci rade za svoje humanističke naučnike.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal