KNJIŽEVNA KRITIKA: Nadmoć ljubavi i dobra; Saša Radojčić, "To mora da sam takođe ja"

Nova zbirka jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Saše Radojčića "To mora da sam takođe ja" sadrži više izrazitih specifičnosti.

Knjiga Saše Radojčića

Jedna od njih je pozicija lirskog subjekta. Nekada on pripada aktuelnom trenutku, na primer dok sedi na poznom suncu, nedaleko od kuće ("Saborna pesma") ili dok je u samoj kući ("Znalac dijalektike"), ili dok kuša vino ili piše ("Niti"), ili pak dok karakteriše grad i kreće se po njemu ("Ovaj grad"), ili dok je u svom intimnom prostoru - u sopstvenom krevetu, noću ("Za svaki slučaj"), ili kada se obraća voljenoj osobi ("Za Mrvu") ili kada se priseća događaja koji pripada ličnom iskustvu, a koji se dogodio pre trideset godina ("Uspomena").

Naizgled, sve navedeno deluje sasvim obično. Nijedno od tih mesta, reklo bi se, ne izdvaja se po nekakvoj specifičnosti, pa ni lirski subjekt na njima. No, ako bismo tako pomislili, upali bismo u suptilnu, skrivenu, ali ozbiljnu zamku. Ono što sva ta mesta oneobičava i što im daje specifičnu težinu jeste činjenica kako zapravo lirski subjekt sa njih posmatra drugog sebe - svoja različita sopstva.

U "Sabornoj pesmi", na zalasku potentnom značenjima, lirski subjekt koji je izašao iz sebe, koji je praktično čisti duh, sabira i čini harmoničnim svoja dva ostarela ja. I kako se njihove senke duže, tako raste njihovo razumevanje jer ta dva ja, a verovatno i sva tri, čak i njih više, karakteriše isto - večita radoznalost, saznajni eros, gipkost mišljenja, vladanje suštinom, koje se s prolaskom vremena uvećava, vera u znanje, potreba za dijalogom, tj. za unutrašnjim sintetičkim monolozima, duhovna iskustvenost. Sve navedene odlike svedoče o kostantnoj žudnji dva čista duha, ili bar najmanje dva odličja jednog, za životom, tj. za smislenim trajanjem, što zaključujemo na osnovu njihove potrebe za suncem i za kućom. Ta kuća i ulazak tih ja u nju govore o njihovoj gotovo monaškoj težnji ka "istini bića" kao i o lirskom subjektu posmatraču kao o svojevrsnom dijalektičaru.

O samoj dijalektici i o najmanje jednom pojavu lirskog subjekta kao znalcu dijalektike reč je i u antologijskoj pesmi čiji je naslov upravo taj - "Znalac dijalektike". Vladajući opštim zakonima kretanja i razvitka prirode, kao i znanjem o večnom kretanju i menjanju, lirski subjekt sin, koji je istovremeno i stvaralac, i uz pomoć umetnosti priče, stariji u umetničkim poslovima, razume da je postao otac svog oca - mladog stvaraoca. Kao dijalektičar on veruje u sirove i snažne priče, baš onakve kakve su očeve, a isto kao i otac, prezire ono što je odlika kulture - susprezanje prirodnog koje se ogleda u dodeljivanju izvesnih statusa, na primer umetnika, kao i proglašavanje opisane ulepšane stvarnosti umetničkim delom. Ipak, nesputanost mladi stvaralac, i njegov divlji talenat oseća van kulture, iskonski, ali nije u stanju da se o njima izrazi - u kulturi. Otuda ova pesma, u kolebanju sina oca nad delom oca sina, govori zapravo dijalektički o negativnoj pojavi pozitivne promene, tj. o ograničenjima kulture koja susprežu umetnost i njenu dijalektiku koja se otima od bilo koje vrste propisanosti i priznatosti. Upravo propisivanje kao odlika kulture uslovljava nemogućnost imanovanja i nesputane igre iskazivanja.

O ograničenoj mogućnosti iskazivanja u sveopštoj ili pak segmentarnoj prisutnosti u svakodnevici ili u svetu sopstvenog stvaranja, saznajemo iz pesme "Niti" takođe na osnovu uvida jedne od pojava lirskog subjekta koji iz pozicije posmatrača tumači svoja druga jastva, prisutna u biti onoga što stvaraju, dakle u predelima duha, kao i u predelima materijalnog i pojavnog. Na osnovu onoga što tvrdi to iz sebe izmešteno "ja", da bi se bolje osmotrilo i spoznalo, zaključujemo da ono jeste i kada nije i da se to njegovo jeste, iako je reč o dijalektičaru, zasniva na osećanjima. Kako zaključujemo, na primer na osnovu pesme "Za Mrvu", srce može biti živo i kada stane, ako je ljubavlju za bližnjeg motivisano, a jedna od pojava lirskog subjekta može se iskazati i kroz nežno i neukrotivo bujanje trave, dok na osnovu pesme "Uspomena" zaključujemo, ipak, o zaboravljanju onoga što pripada domenu kulture, a o pamćenju i dubokom, dalekosežnom trajanju onoga što je manifestacija dobra.

Nedvojbeno osećanje o nadmoći ljubavi i dobra, o njihovom opstajanju usled poslova dijalektike, kako svedoči ova zbirka, kazuje nam zašto je Saša Radojčić, osim što je vrstan filozof, i veliki pesnik.

Preporučujemo

Kultura

0 1

KNjIŽEVNA KRITIKA: Minijature velegrada - Vasa Pavković, "Eho Beograda"

15. 12. 2020. u 17:11

Kultura

0 2

KNjIŽEVNA KRITIKA: Izolacija nije sloboda - Dragan Stanišić, "Parobrod u žitu"

01. 12. 2020. u 17:33

Kultura

0 1

KNjIŽEVNA KRITIKA: Ljubav, dobrota i majstorstvo

24. 11. 2020. u 16:43

Kultura

0 3

RADULOVIĆU "MILAN BOGDANOVIĆ": Dodeljena nagrada za najbolju književnu kritiku 2020. objavljenu u "Pečatu"

12. 12. 2020. u 20:22

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije