I NEMCI PRIZNALI - SRBI SU ISTINSKI ISTORIJSKI NAROD: Sudbinski događaji iz februara 1804. i 1835. pokazali neuništivi duh i identitet

USTANAK na Sretenje 1804. je potvrdio da su Srbi istinski istorijski narod koji posle vekova ropstva i seoba krenuo u obnovu države crpeći snagu za veliki poduhvat iz kolektivnog sećanja i vere u svoju "obećanu zemlju", Srbiju. Ustav donet na Sretenje 1835. u kome piše "Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu" je ista ona ideja o "slobodi zlatnoj" iz epske poezije i predanja koja su vekovima u narodu razumevana kao "duhovni ustav", skup nepisanih zakona i istorije, srpski Stari zavet.

vikipedija, arhiva Novosti

Ovo nisu zaključci nekog srpskog nacionalnog romantičara već sažet sadržaj "Istorije srpske revolucije" nemačkog istoričara Lepolda fon Rankea koji je prvi ukazao na revolucionarnost istovremene borbe za nacionalno oslobođenje i socijalnu emancipaciju Srba između dva sudbinska Sretenja.

vikipedija, arhiva Novosti

Sretenjski skup u Orašcu iz 1804. je pojednostavljen simbol Prvog srpskog ustanka, ali njegovi koreni su mnogo dublji.

- Koncept "izabranog naroda" je ostao važan deo identiteta srpskog naroda, koga su posle Svetog Simeona i Svetog Save predvodili Sveti kralj (Stefan Dečanski), potom i despot Stefan Lazarević, kao i despot Đurađ Branković. Srbi su se i u 16. veku, kada je državna sloboda bila izgubljena, okupljali kao "novi Izrailjićani" oko grobnice despota Stefana Brankovića, proglašenog za svetitelja u Sremu, kao oko ćivota zaveta. Narodi koji su usvojili "Zavetni" identitet nastoje da ga sačuvaju istrajnim izdvajanjem, i odbijanjem asimilacije u inoverce. Pri tome je nezamenljiva središnja nacionalna institucija, čuvar sećanja na prošlost, bila Srpska pravoslavna crkva - ukazuje istoričar dr Miloš Timotijević.

vikipedija, arhiva Novosti

To dokazuje i tajni skup dvanaest srpskih knezova u januaru 1803. u manastiru Bogovađi, koji su se pred duhovnim očevima bune, arhimandritu Hadži Ruvimu i igumanu Hadži Đeri zakleli da će podići ustanak. Dahije su to saznale i pokušale da u januaru 1804. pogube sve potencijalne vođe bune i postigli suprotan efekat: Srbi su odlučili da umru kao slobodni ljudi.

- Nije se imalo drugo šta činiti do početi rat na sve strane, te silom učiniti kraj nasilju. Na to pregoše svi do jednoga - zapisao je Fon Ranke. - U Šumadiji se najpre sastanu tri poglavara narodna Đorđe Petrović, nazvan od Turaka Kara-Đorđe, Janko Katić i Vasa Čarapić... Njih trojica se dogovore da ne čekaju dželate i seize dahinske da ih povežu pa da tako izginu, nego kad je već mreti, da izginu kao slobodni ljudi. Uz njih prista još mnogo njih, sve mahom ljudi, koji su mislili da je grehota umreti, a ne zameniti se dušmaninom. Hajduci to jedva dočekaše te pristaše i oni. Među njima su bili najviše na glasu Glavaš i Veljko. One zime je Veljko u nekoga čuvao ovce i oženio se. Sad potraži oružje i hajdučko odelo. Kad ga vidi žena, cikne: "Teško meni, gde pođoh za hajduka!", a on je uteši rekavši joj: "Ne boj se, svi su sad hajduci"... Tako počne srpski ustanak. Za trenutak je bila cela zemlja u rukama onih koji su smrti bili namenjeni.

vikipedija, arhiva Novosti

Prvi srpski ustanak je pokvario planove velikih evropskih hrišćanskih sila koje su planirale rat protiv Osmanskog carstva i podelu njegovih balkanskih teritorija. One su pomagale srpsku borbu samo u granicama sopstvenih interesa, pa je prvi ustanak propao 1813. bez odsudne bitke jer su Vožd i mnoge vojvode i knezovi pobegli iz Srbije, posle potpisivanja rusko-turskog mirovnog sporazuma. Vitalni srpski narod nije odustao od borbe i iznedrio je nove vođe koje su pod knjazom Milošem Obrenovićem 1815. na Cveti podigle novi ustanak i porazile Osmanlije oružjem. Oslobodilački rat je nastavljen na diplomatskom i prosvetnom bojnom polju. Knjaz Miloš je pruskom plemiću, oficiru, putopiscu i obaveštajcu Otu Dubislavu fon Pirhu omogućio da obiđe celu Srbiju 1829. i prenese neverovatne informacije Evropi. Prus je u izveštaju koji je docnije objavljen i kao knjiga naglasio reči knjaževog sekretara Cvetka Rajevića: "Vi nas zatičete u početku našeg razvića. Većina ustanova od nas čeka oživljavajuću reč, dolazak hatišerifa, pa da se ostvare. Što je najvažnije, škole već pokazuju dobar početak. Na projektu osnovnog zakona (ustava) radi se. Svaki je u ovom narodu pomagao da se sloboda izvojuje i to će biti jedno od osnovnih gledišta po tome".

vikipedija, arhiva Novosti

Priča o ljudima koji sami stvaraju državu i planiraju ustav u kome će svi ti stvaraoci biti jednaki po pravima zvučala je fantastično u carstvima gde su još uvek postojali robovlasništvo i njegova varijacija, kmetstvo, a pominjanje jednakosti pred zakonom je bilo nezakonito. Srbi su, kao i obično, pokazali da su nepredvidivi: već 1830. i 1833. dobili su sultanske hatišerife kojim je Srbija postala autonomna i samoupravna kneževina Osmanskog carstva, a na Sretenje 1835. je pred oko 14.000 ljudi u Kragujevcu obnarodovan Ustav Knjaževstva Srbije u kome piše: "Svaki Srbin i bez svake razlike jednak je pred zakonima Srbskim, kako u obrani, tako i u kazni na svim sudovima ot najmanjeg do najvećeg" i "Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao".

foto: Vikipedija

Zbog ovih odredbi Osmanska, Habzburška i Ruska imperija zaboravile su međusobne sukobe i izvršile zajednički pritisak za ukidanje srpskog ustava koji je smatran opasnim zbog "zarazne slobodoumnosti". Knjaz Miloš ga je posle 55 dana zvanično suspendovao, ali najvažniji efekat je postignut.

- Iako je Sretenjski ustav stavljen van snage u maju 1835. Srbija je raskrstila sa feudalizmom ukidajući sve feudalne obaveze seljacima. Sva imanja bila su otkupljena od Osmanlija i isplaćena, a svi stanovnici Srbije su bili slobodni ljudi. Time je završena Srpska revolucija - kaže dr Timotijević.

vikipedija, arhiva Novosti

NADIONALNA SAMOSVEST

DINASTIČKA i ideološka istorigrafija 20. veka je umanjivala značaj Sretenjskog ustava, ali pravnici su sačuvali znanje o njegovoj revolucionarnoj vrednosti.

- Najveći svetski autoriteti i dalje robuju netačnom stereotipu da se kod Srba pravo nije pojavljivalo kao bitan faktor nacionalne svesti. A stvari stoje upravo suprotno. O tome svedoči čvrsta rešenost Miloša i srpskih intelektualaca da se pravni sistem uredi po uzoru na najbolja pravna dostignuća toga vremena, i to počev od ustava i kodifikacija, što nedvosmisleno reflektuje jasnu spoznaju o značaju prava za nacionalnu samosvest i samostalnost. Zbog toga ni Sretenjski ustav ne treba sagledavati kao izolovani pravni akt, već kao deo jednog snažnog zakonodavnog zamaha koji je započeo tridesetih godina 19. veka, koji je kulminirao donošenjem prvog samostalno sastavljenog Ustava 1835. i prilično specifičnog Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine - ukazao je znameniti srpski pravnik prof. dr Sima Avramović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije