GDE ŠARA LJUBI NEBO „Novosti“ u Sušiću – Najvišem srpskom selu na Šar planini (FOTO)

POSTOJI jedno mesto u Srbiji gde planinski vrhovi tako veličanstveno ljube nebo. Morate se dobro zadubiti dok gledate, da biste shvatili gde je granica – gde prestaju vrhovi Šare, a gde su omeđena nebeska prostranstva. Lako se čovek izgubi u dubokom plavetnilu.

Foto: D.Milovanović

I tačno tu negde ispod, na ovoj liniji zemaljskog i nebeskog, nalazi se jedno srpsko selo – najlepše mesto na svetu – Sušiće. U ovom najvišem selu na Šar planini žive Srbi, njih oko 130. Nekada ih je bilo 170, ali se broj smanjio jer za poslom odlaze u centralnu Srbiju. Ovi ljudi blagosloveni su prilikom da se svakoga jutra bude uz pogled na nestvarne obronke Šare i ovo mistično plavetnilo na granici zemlje i neba, ljudi i Boga. Osim blagoslova mestom gde su rođeni, nestvarne prirode koja ih okružuje i što su na tom mestu koje je „i bog zaboravio“ Srbi u Sušiću nemaju se mnogo čime pohvaliti. Od zemaljskih muka, nema koja da ih je zaobišla.

Foto: D.Milovanović

Sušiće smo posetili u zimskim danima, kada su obronci Šare bili još potpuno pokriveni snegom.

Na ulazu u selo postoji prodavnica. To je ono jedno mesto u selu gde se svi okupljaju – i prodavnica, i kafić, mesto za pregovore i dogovore, kako kada ustreba. Na ovom mestu dočekali su nas dobri domaćini – uvek će vas dočekati i ispratiti rakijom, otvoriti vam vrata svog doma, postaviti vas za svoj sto. Proveli su nas kroz svoje selo. Žale nam se na vodu i put. Vodovod, kako kažu, nije obnavljan od kada je izrađen, a put je problematičan, i najteže je što se ne čisti u zimskim mesecima kada napada sneg koji ih odseče od ostatka sveta.

Foto: D.Milovanović

Svratili smo do kuće Aleksandra Milenkovića. Ovaj mladi čovek od nešto više od 30 godina, već ima troje dece. Godinama je radio u Beogradu, ali je odlučio da se vrati u Sušiće; kaže – ovde si „svoj na svome“. Sada se bavi poljoprivredom.

- Preživljavamo od meseca do meseca. Značilo bi nam da imamo traktor, pošto se bavimo malinama, i sve radimo ručno – kaže nam Aleksandar. Dodaje, najveći problem ovde je nedostatak posla – mladi ljudi odlaze jer nemaju gde da rade. On bi voleo da ostane u svom selu.

Foto: D.Milovanović

O problemu sa nedostatkom posla za mlade koji dalje povlači njihov odlazak iz sela govori nam i Radovan Stanojković, meštanin Sušića sa trinaestoro dece i osamnaestoro unučadi. Kako kaže, svu ovu decu on i supruga izveli su na put i naučili ih pre svega da budu dobri ljudi. A na tom putu, nije bilo lako.

- Teško je. Spaja se kraj sa krajem. Fali sve, od hrane, do novca, kuća je mala za ovoliku porodicu… Posla nema, deca nemaju gde da rade. Živimo od socijalne pomoći od 30 hiljada. Nekada, dok sam još mogao, radio sam po građevini, po Makedoniji, Srbiji… Bez borbe ništa – kaže nam Radovan.

Radovanova deca imaju od 7 do 33 godina. Na kućnom pragu sa njim je ostao samo jedan sin, kako nam kaže, kako bi bi bio sa majkom i ocem, pošto su se braća i sestre rasula po ostatku Srbije. Oženio se, ima dvoje dece, sada mu je najvažnije da može da nađe posao, kako bi mogao da izdržava porodicu i napravi kuću.

Foto: D.Milovanović

Stanojkovići imaju i bolesnu ćerku, odličnog učenika šestog razreda, kojoj su svakog meseca potrebni lekovi. Da je teško u Sušiću, u ovolikoj porodici potvrđuje i gospođa Stanojković. Ističe da im je značila kuća u kojoj sada žive, a koju su dobili od Vlade Srbije. Kaže – da bi se opstalo, i kroz ratne godine i kroz nedaće posle toga mora se biti hrabar, a u kući mora da postoji sloga. Ipak, na kraju, Stanojkovići su srećni ljudi – kada dođe slava, sveti Pantelija, sva deca se sjate u porodični dom. Kuća je puna, a ima ih toliko, kako dodaju kroz osmeh, da im gosti nisu potrebni.

„Sto jeda pojedeš, a jedan med“

Lusine Kocinac, Jermenka puna života koju zatičemo u seoskoj ambulanti, jedno je od zaštitnih lica ovog mesta. Na Lusine su upućeni svi – ona je „doktor“ u seoskoj ambulanti. U Sušiću je od 1997. godine, došla je iz Jermenije, kako kaže, iz rata u rat. Ova živopisna žena, koja je godinama radila u sferi pozorišne umetnosti u Moskvi i Petrogradu, puna priča o Ermitažu i Boljšoj teatru, poridičnu sreću koju ne nude metropole u kojima je živela, pronašla je u Sušiću, na Kosovu i Metohiji. Na tom putu, kako više puta ističe, vodio ju je sam Bog.

- Tamo živiš, imaš sve, ali nemaš muža, porodicu, decu. Putem ljubavi i tolerancije možeš da postigneš sve, iako je put trnovit. Ja sam živela u metropolama, a onda sam se našla ovde. Pročitala sam prvo Bibliju od korice do korice, mnogo mi je pomogla. Samo Bog zna da pomogne čoveku, vera me je vodila kao kroz tunel. Bilo je teško, ali to je život. Moraš mnogo da se žrtvuješ. Sto jeda da jedeš, jednu kašiku meda – kaže Lusine.

Foto: D.Milovanović

Priča nam kako su je Srbi brzo prihvatili, kako je pronašla svoju porodicu i mesto pod suncem, kako je učila jezik, da priprema našu hranu. U Sušiću je pokušala da sadi mirođiju, začin spečifičan za gastronomiju krajeva iz kojih potiče, ali na ovoj nadmorskoj visini tako dobro ne uspeva. Sada, kaže, najviše voli našu pitu.

Ambulanta u kojoj radi Lusine, deli zid sa osnovnom školom. U pitanju je istureno odeljenje škole „Staja Marković“ iz Štrpca, deset đaka i dve učiteljice. U toj školi mališani nastavu slušaju od 1. do 4. razreda, a za više razrede idu u školu u drugo planinsko selo, nekoliko kilometara niže. Problemi nastaju kada zaveje preko zime, a putevi se redovno ne čiste.

Foto: D.Milovanović

- Radi se o kombinovanim odeljenjima, drugi i treći, i prvi i četvrti razred. Ja sam od skora u ovom selu, ali mogu da kažem da su to divna, dobro vaspitana, kuturna, druželjubiva deca - kaže nam učiteljica Nataša Nikolčević. Njihovu pamet, kulturu i vaspitanje videli smo i dok su nam recitovali svoje omiljene stihove o Kosovu i Svetom Savi, i dok su disciplinovano dvoje po dvoje ulazili u učionice kad ih je zvoncem za početak nastave pozvao školski domar.

Foto: D.Milovanović

Odlazeći iz Sušića zastali smo opet kod one seoske prodavnice, da još jednom udahnemo ovaj vazduh i pogledamo u obronke Šare koji se dodiruju sa nebom. Šara je, kako nam kaže direktor škole „Staja Marković“ iz Štrpca, Čedomir Nikolić, koji nas je i u ovom selu ugostio, tokom cele godine šarena, pa odatle i ime. Snega ima gotovo uvek ponegde, a nekada su njene proplanke šarala i stada ovaca.

- Nekada je bilo desetine hiljada ovaca na ovim proplancima. Sirinićka Župa je naziv dobila upravo po tome. Ovo je kraj sa malo poljoprivrednog zemljišta, većinom su to pašnjaci, pa je ovde osnovno zanimanje oduvek bilo stočarstvo. Stoka se napasala na ovim padinama. Mi smo oduvek nadaleko bili poznati po šarskom siru, a postoji i jedna legenda koja kaže da je nekada ovde i crkva od sira sagrađena. Stada ovaca cara Dušana pasla su na našoj planini – kaže nam direktor Nikolić.

Foto: D.Milovanović

Kada je otvorena škola u Sušiću, 1954. godine, imala je 82 đaka, što pokazuje koliko je ovo selo bilo živo. Bilo je mnogo dece. Iako danas u školi u Sušiću ima desetoro učenika, Bog ipak nije sklonio svoje oči sa ovog najlepšeg mesta na svetu – deca se u Sušiću i dalje rađaju.

BONUS VIDEO:

ŽIVIMO ZAVET SVETOG SAVE: “Novosti” na obeležavanju Savindana u Gotovuši i Štrpcu

Preporučujemo

Reportaže

1 10

KO SRCEM MRZI TAJ JE U ZATVORU, MI SMO NA SLOBODI: U Đakovici kod Dragice Gašić i mati Joanikije, jedinih preostalih Srba u ovom gradu

03. 02. 2025. u 13:30

Reportaže

0 7

ŽIVIMO ZAVET SVETOG SAVE: "Novosti" u Štrpcu i Gotovuši na obeležavanju dana posvećenog prvom srpskom arhiepiskopu (FOTO/VIDEO)

29. 01. 2025. u 09:00

Politika

1 7

EU REAGOVALA NA KURTIJEV TEROR NA KOSOVU: Zaustavite zatvaranja javnih službi na KiM

17. 05. 2025. u 09:03

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije