IMAO SAM OSEĆAJ DA SU NAS SAČEKALI NASTRADALI VOJNICI: Ispovest sveštenika iz Beograda koji je održao pomen na Košarama (FOTO/VIDEO)

NA Miholjske zadušnice 10. oktobra sveštenik iz okoline Beograda uspeo je da, uz velike muke, posle više od sedam sati pešačenja, u pratnji dvojice drugara, od kojih jedan takođe služi Bogu, stigne na karaulu Košare i tamo održi pomen svim stradalim srpskim vojnicima u ratu 1999. godine.

Foto: Novosti

Otpevali su "Vilu sa Košara", upalili sveće i odneli sa sobom krvavu košulju nekog našeg heroja, koju je krajem avgusta, 21 godinu posle epske bitke, zatekla reporterka "Novosti"!

Njihovo zavetno putešestvije započelo je od manastira Visoki Dečani. Tamo ih je čekao čovek koji je trebalo da ih vozi. Međutim, kada su stigli, pratnja je odustala. Na takav put nisu želeli da ih odvezu ni Srbi, ni Albanci. Odbili su ih i taksisti. Rešeni da od svoje namere ne odustanu, put Košara krenuli su peške.

Da daju pomen uz sveće i vino, na samoj karauli koja je simbol junačke borbe srpske vojske u odbrani zemlje protiv terorista OVK i NATO, pokušavali su u više navrata i ranijih godina, ali ih je svaki put sprečavalo lokalno stanovništva. Međutim, kada su nedavno pročitali tekst o odlasku reporterke "Novosti" na karaulu, to ih je ohrabrilo.

Mantije su spakovali u rance, obukli planinarska odela sa američkim obeležjima da izgledaju kao stranci i krenuli su odlučno iz Dečana. Ubrzo potom, jedan od njih trojice, koji je 1999. godine ratovao na karauli, dobio je strašne bolove u leđima pa, svestan da neće izdržati višesatno pešačenje, rešio je da odustane. Ali vratio se do Dečana, gde je uzeo automobil sa srpskim tablicama, zatim je nesuđene saputnike povezao do sela Junik da im makar malo skrati put.

Foto: Novosti

Videvši srpske tablice, Albanci su, kako tvrde, pokušavali da ih izguraju sa puta, gađali ih kamenicama, ali se oni nisu obazirali. Nekoliko metara od Junika, zaustavili su kola i dalje nastavili, uz, kako kažu, Božiju pomoć.

- Nenad nas je ostavio ispred Junika, nas dvojica smo istrčali iz automobila uz dogovor da se on vrati do Dečana, pa da po nas dođe kad sve završimo. U startu je sve krenulo po zlu. Prvo zato što niko nije hteo da nas vozi do karaule. Zatim smo promašili skretanje za selo Batuša, pa smo prošli kroz još četiri sela kroz koja su nas svi gledali i odmeravali kao na skeneru. Kada smo shvatili da smo promašili selo, vratili smo se nazad, možda nekih 7-8 kilometara. Već smo ljudima postali sumnjivi, a pošto u manastiru nismo mogli da prespavamo zbog kovida, jer su posete zabranjene, spavali smo u autu i baterije na telefonu već su nam bile skoro prazne - priča za naš list Miloš, sveštenik iz okoline Beograda.

Uvidevši da će izgubiti skoro čitav dan ako nastave peške, rešili su da prihvate pomoć čoveka u kolima koji je stao da ih pita da li im nešto treba. Ispostavilo se da je to lokalni policajac u civilu, koji ih je vozio gde su tražili.

Foto: Novosti

- Rekli smo mu da smo novinari iz Čikaga i da želimo da odemo na Memorijalni kompleks OVK. Čovek je zaista bio ljubazan, čak je i hteo da nas vozi do tamo, ali smo znali da bi onda krenuo sa nama i do karaule, te da zbog njega ne bismo mogli da održimo pomen. Zato smo ga nekako ubedili da ćemo dalje sami, peške. Tako je i bilo. Inače, pošto postimo i hteli smo da se pričestimo, nismo imali gde da kupimo posnu hranu, a i vodu smo zaboravili da ponesemo, tako da smo već bili i gladni i žedni. Kada smo počeli da se penjemo uz Prokletije, naišli smo na potoke, pa smo odatle pili vodu. U neko doba opet nas je sustigao automobil. Neka dva momka, jedva su govorili engleski. I oni su bili korektni, pitali su gde idemo i stali su nam baš kod skretanja za karaulu. Pravili smo se da ne znamo ništa o karauli, pitali smo da li je bezbedno da idemo, oni su rekli da jeste i da nas čekaju kod Memorijalnog kompleksa kad završimo navodno slikanje karaule - priča nam Miloš.

Onda je, kaže, otpočelo pravo planinarenje.

- Našli smo dva štapa tu odakle kreće put kroz samu šumu koja je i dalje minirana i puna kasetnih bombi. Prepoznao sam po slikama da su to štapovi novinarke koja je bila na karauli pre mesec dana i to me je onako baš obradovalo i ohrabrilo da nastavim. Usput je bilo dosta zmija. U nekom trenutku naišli smo na ogromni potok. Jedva smo da prešli. Kada smo već bili na izmaku snage, napokon smo ugledali karaulu - priseća se on i dodaje da su u tom trenutku obojica zaplakali.

Foto: Novosti

Kaže Miloš da nije bilo nikog.

- A osećaj je bio kao da su nas dočekali svi oni vojnici. Naši heroji. Još se ježim kada se prisetim toga. Obišli smo karaulu, uverili se da je sve "čisto". Na mestu gde je novinarka palila sveću, nije bilo ni opuška ni tragova voska, sve su sklonili. Onda sam se popeo na sprat i obukao mantiju, jer bih u slučaju da neko naiđe, imao vremena da se presvučem. Zapalio sam sveću, vinom posuo karaulu i počeo da čitam molitvu. Kada sam završio, spakovao sam nekoliko kamenčića za uspomenu. Pošto sam bio na spratu, gledao sam pravo na zastavu, albansku, koja se sa karaule vijori od 1999, nakon povlačenja naše vojske. Neke emocije su me preplavile i ja sam prišao i skinuo je. Kao da sam to dugovao ovim momcima koji su dali živote za otadžbinu. Neka mi Bog sudi ako je greh. U povratku sam pokupio i krvavu košulju srpskog vojnika o kojoj su "Novosti" pisale. Doneo sam sve što sam mogao i ostatke čizama. Sve ću to donirati našoj vojsci i graničarima - govori nam mladi sveštenik.

Međutim, tu njihovim mukama nije bio kraj. Po povratku ka Batuši, zaustavio ih je sada treći auto u kojem su bila dva mladića i devojka. Ubeđeni da će kao i prethodna dva puta sve biti dobro, prihvatili su pomoć i ušli. Iste sekunde svi su krenuli da ih ispituju do detalja. Engleski su govorili bez greške. Interesovalo ih je odakle su, ko su, kuda idu, zašto su tu.

- Rekao sam da slabo govorim engleski, a da moj drug ne govori uopšte. Rekao sam da sam iz Indonezije i tada sam shvatio da sam u sekundi izgovorio najveću glupost. Pitali su kako smo prešli granice kada je kovid, kod koga idemo, tražili su nam imena i prezimena ljudi kod kojih idemo. Onda su krenuli da okreću neke brojeve telefona. Bili smo ubeđeni da su shvatili da smo Srbi. Zamolio sam ih da nam stanu u Juniku i da će tu po nas doći naš prijatelj Albanac. Ponudili smo da im platimo vožnju, to su prihvatili. Ušli smo u prodavnicu u Juniku, a oni su čekali ispred. Razmišljao sam da tu ima kamera i da je najbezbednije da ostanemo tu. Rekao sam drugu, šta god da se desi, ostajemo zajedno, nema bežanja, najsigurniji smo ovde usred sela. U neko doba su kola ipak otišla i mi smo krenuli nazad ka mom kolegi koji je čekao ispred Junika. Kasnije nam je ispričao da ga  umalo kamion nije odgurnuo niz put dok je dolazio, jer je video srpske tablice. Kada smo ga ugledali, uleteli smo u auto maltene kroz prozor, srećni što smo izvukli živu glavu - kazao je.

Zastavu i delove uniforme koje su usput nalazili poneo je sa sobom kao uspomenu na ovaj put koji je mogao i da ga košta života. Nešto će odneti u spomen-sobu u Vranju. Jedino za čim žali jeste što veruje da će mu ubuduće zbog svega biti zabranjen ulazak na Kosmet, gde je često išao na službu, od Prizrena, Đakovice, Peći, pa do Prištine i Gračanice.

ZABRANjENO PREUZIMANjE FOTOGRAFIJA, TEKSTA, VIDEO-SNIMKA BEZ SAGLASNOSTI REDAKCIJE.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije