"MAŠI RUKAMA AKO HOĆEŠ DA SE VOZIŠ": Reporter "Novosti" u Anadoliji, u upoznavanju Turske, zemlje kontrasta (FOTO)

PUTOVANjE po Anadoliji i inače podrazumeva da vam pasoš uvek bude pri ruci zbog policijskih kontrola, koje su učestale posle hapšenja lidera opozicije Imamoglua zbog čega se pokrenuo talas demonstracija širom Turske.

foto: Boris Subašić

Kada žandarm zaustavi međugradski autobus i uđe u njega, galameći kao narednik Legije stranaca, nije potreban prevodilac.

Čim stranac vidi da domaći putnici kopaju po džepovima i užurbano vade lične karte, on treba odmah da podigne otvoren pasoš, koji žandarmi najčešće ovlaš pregledaju i požele mu srećan put, a zatim nastave da galame i fotografišu dokumente sunarodnika.

Stranci koji Malu Aziju upoznaju samostalno izazivaju veliku ljubopitljivost, jer većina turista koristi usluge agencija koje ih za veliki novac vode na udobne ture, na kojima ne mogu da se upoznaju sa stvarnošću velike zemlje u kojoj su gosti.

Turska je zemlja kontrasta u kojoj pravolinijski put nije uvek i najkraći, što je vrlo očigledno u Ankari, gradu sa šest miliona stanovnika, u kojem stranac vrlo brzo diže ruke od pokušaja da shvati kako funkcioniše javni saobraćaj.

foto: Boris Subašić

Naravno da postoji ogroman broj gradskih autobuskih linija i stanica, ali one su jedva primetne i na njihovom staklenom zidu piše samo broj stajališta. To je koristan podatak ako pomoću onlajn mapa uspete da pronađete željenu stanicu, a zatim uz pomoć odgovarajuće aplikacije ustanovite koji autobusi tu staju. Čak ni tada nema opuštanja: autobus će stati samo ako mu signalizirate mahanjem.

foto: Boris Subašić

Ne treba očekivati mnogo od pomoći Ankarana, retko koji zna neki strani jezik, pa je preporučljivo da koristite pomoć prevodioca na svom telefonu. Po gradu voze i privatni minibusi, čiji vozači kada vide stranca sa velikim rancem, često staju nasred ulice i otvaraju vrata pozivajući ga da uđe. Ako stranac ne zna kuda vozilo ide i odgovori da ne razume turski, oni se nasmeše i počnu da dozivaju još glasnije, jer valjda misle da je nesrećni turista nagluv.

foto: Boris Subašić

Zato je preporučljivo instalirati i gradsku aplikaciju za taksi u koju upisujete destinaciju, a ona vam na karti pokazuje putanju, raspon cena i broj vozila u blizini. Bilo je zapadnjaka koji su pokušali da reše problem prevoza iznajmljivanjem rentakara, ali svi su na putničkim forumima ostavili poruku da to stresno iskustvo koje nikome ne bi preporučili. U Ankari nemate vremena da gledate u navigaciju jer svi voze brzo, prestrojavaju se riskantno i neočekivano, a niko se pri tome ne nervira i ne trubi.

foto: Boris Subašić

Dužina gradskih autobuskih linija je neverovatna, jer je teritorija turske prestonice ogromna. Autobus kojim smo stigli u Čajirhan, u kome se nalazi lokalitet sa ostacima srednjovekovnog grada Gordoserbona, od početne do poslednje stanice prevaljuje 160 kilometara! Srećom, krenuli smo u ovo naselje u nedelju, kada je bilo malo ljudi koji su mahali na stanicama, pa smo brzo prošli kritičnih pedesetak kilometara vožnje kroz gradske blokove koji niču kao pečurke po pustopoljinama anadolijske stepe. Autobus je zatim nastavio brzinom od 90 sat gore-dole po bregovima dok su se oko puta smenjivali fantastični pejzaži raznobojnih planina od nataloženog vulkanskog peska.

foto: Boris Subašić

Čajirhan, mestašce u kome žive rudari i radnici ovdašnje električne centrale, bilo je pusto kada smo stigli prvim jutarnjim autobusom. Jedina budna ljudska bića bili su taksista Ataman i restorater Ahmet na čijem je lokalu u zgradi autobuske stanice stajala velika reklama za čaj iz Rizea.

foto: Boris Subašić

Kada smo mu rekli da smo posetili tu planinsku crnomorsku oblast na granici sa Gruzijom gde živi ponosni narod Laza, naš ugled je veoma skočio u njegovim očima, a cena taksija je drastično opala. Jer, stanovništvo Čajirhana, uključujući i njega, kolonizovano je iz planinskog regiona nekadašnjeg Lazistana poznatog po čaju i ljudima buntovne naravi. Ahmet je 25 godina radio kao pomorac i dobro govori engleski pa je s pažnjom slušao našu priču o Srbima koje su romejski carevi kolonizovali u oblast Gorodosa, današnjeg Čajirhana i okoline, u 7. veku. Zadužio je Atamana da nas odvede do arheološkog lokaliteta udaljenog oko pet kilometara od varoši.

foto: Boris Subašić

Ljubopitljivi taksista je znao samo za ovdašnje rimske grobove koji su bili izvor dodatne zarade za "kolekcionare" starina i iznenadio se videvši nedavno otkrivene ruševine ogromne crkve iz srednjeg veka. Uz pomoć "Gugl" prevodioca nam je rekao da ga pozovemo kada budemo želeli da se vratimo u grad i otišao da referiše Ahmetu o strancu koji se oduševljava ruševinama. Priča o Srbistancu se proširila pa nam je po povratku na stanicu prišao i gojazni muškarac s čupavom kovrdžavom kosom i bradom, uz koga je išla njegova mršava supruga s cigaretom u uglu usana.

- Ja sam Kurd i ne govorim dobro engleski, ali imam ženu koja je nastavnica engleskog - predstavio se Rahman.

Njegova supruga nastavila je da prevodi njegova podsmešljiva pitanja: "Ti iz čak Srbistana došao da vidiš ruševine? Da li si dobro? Možda si bio previše na suncu?"

- Naravno, ovde su od 7. do 9. veka živeli ljudi iz Srbistana. Čast mi je da upoznam čoveka iz naroda velikog Saladina. Arapi su govorili da nikada ne bi pobedili krstaše da nije bilo Saladina i njegovih Kurda - iskoristio sam formulu koju sam već ranije isprobao u komunikaciji sa Kurdima, narodom bez države veoma ponosnim na svog vojskovođu.

Žena mu je prevela i bucko me je zaprepašćeno pogledao. Podigao ruke ka nebu izgovarajući "Sallah-al-din" a zatim počeo nešto brzo da priča supruzi pokazujući na mladu buckastu crnoku u njihovom društvu, koja je pocrvenela i zbunila se.

- Moj muž je veoma srećan što znaš za Saladina. Kaže da si brat iz Srbistana i poziva te da budeš gost kod naše prijateljice koja je nastavnica francuskog i veoma dobro kuva. Uzgred, ostali smo bez cigareta, pa ćemo uzeti tvoje - s veselim sjajem u oku je prevela nastavnica engleskog, dok je njen muž munjevito uzeo moju paklicu i velikodušno iz nje poslužio prisutne. Ubeđivali su me da krenem u goste kod njihove prijateljice, a kada sam učtivo odbio rekavši da je to nepristojno, počeli su da se raspituju u kom sam hostelu u Ankari smešten jer bi želeli da me zajedno posete. Srećom, ubrzo je naišao njihov dolmuš i spasao me daljeg provodadžisanja.

foto: Boris Subašić

Sličnim prepunim minibusom sa istočnjačkom šustiklom na instrument tabli, predveče sam krenuo ka Ankari. Šofer koji je vozio kao na reliju u jednom trenutku je zakočio i kao uvaženom strancu mi objasnio "fajv minits sigaret", dok ovdašnjim putnicima nije ni trebalo objašnjenje, većina ih je munjevito izašla i zadimila u zemlji u kojoj su duvan, đevrek i čaj nešto što se podrazumeva u svakodnevnom životu.

foto: Boris Subašić

Ljubazni vozač nas je iskrcao u blizini udaljene stanice ankarskog metroa i zadužio jednog od saputnika da nam objasni kako da stignemo do centra grada, što bi nam teško uspelo bez njegove svesrdne pomoći. Ali sreća što smo najzad otkrili siguran način javnog prevoza trajala je samo dan. Onog jutra kada smo nameravali da podzemnom železnicom stignemo do glavne autobuske stanice Ašti u zgradi na tri sprata i sa više od 150 perona, naišli smo na zatvoren ulaz metro stanice. Nije bilo nikakve informacije o čemu je reč, samo je taksista koji je čekao kraj ulaza kratko objasnio: "Metro - jok!"

Foto: Jutjub/Printskrin

Po razumnoj ceni nas je odvezao do autobuske stanice na čijim su ulazima skeneri za prtljag i putnike kao na aerodromu, a tog dana policajci su vrlo pomno kontrolisali putnike. Kartu smo kupili na šalteru jednog od prevoznika, koji sa pultova glasno nude svoju robu - putovanja, kao dućandžije. Karta se ne može kupiti bez pasoša iz koga prevoznik prepisuje sve podatke i traži vam broj mobilnog telefona. U Turskoj se u svakom trenutku zna ko i kuda ide.

Foto: Jutjub/Printskrin

Po zimi se brzo shvata zašto su drevni Kapadočani ukopavali svoje naseobine u brda od mekog vulkanskog kamena: pećinski hostel bio je topao uz minimalno grejanje. Gostiju gotovo da nije bilo, osim nekolicine mladih Turaka koji su na laptopu pratili prenos nekih demonstracija. U uglu ekrana stajao je natpis "Ankara uživo" a ispod njega su se smenjivali dramatični prizori: na temperaturi od tri ispod nule mlazevi vodenih topova šibali su demonstrante koji bi se bolno savijali kada bi ih pogodili gumeni meci, ali oni nisu odustajali, policajce u opremi za razbijanje demonstracija su zasipali kamenjem i delovima metalnih ograda, a povremeno su ulazili u okršaje prsa u prsa, sa povređenima na obe strane. Mladići su mi razjasnili da je metro u Ankari tog jutra bio zatvoren jer su u isto vreme u Istanbulu hapsili šefa opozicije Imamoglua.

Foto Tanjug/AP/Francisco Seco

- Želeli su da spreče proteste, ali samo su ih podstakli. Narod je ogorčen. Ja dam diplomirao međunarodne političke odnose i turizmologiju i 25 puta sam uzaludno konkurisao za državnu službu. Ako nisi u stranci, nema šanse da dobiješ posao. Zato dolazim u Kapadokiju da radim kao turistički vodič, recepcioner, sobar, bilo šta. Živeo sam u inostranstvu, ali posle velikog zemljotresa sam se vratio de pomognem porodici. Potrošio sam svu ušteđevinu na rođake koji su ostali obogaljeni bez krova na glavom, jer od države nisu dobili gotovo ništa.

Njegovu priču je potvrdio i mladić iz Adane grada - mučenika razorenog u katstrofalnom zemljotresu pre dve godine.

- Uništeno nam je sve, a najteže nam je bilo kada smo u ruševinama slušali vesti kako je naša vlada država dala nekoliko milijardi evra Arnavutluku, vi to zovete Albanija, za turizam. Oni su u Arnavutluku gradili hotele da na njima zarađuju, a mi smo ostavljeni da umiremo - tiho je ispričao mršavi dvadesetogodišnjak.

foto: Boris Subašić

Nadmudrivanje oko prtljažnika

U VREVI na peronima međugradske stanice u Ankari mogu se videti nadrealne scene. Na primer, kako putnik ubeđuje vozača da njegov motocikl može da stane u ogromni prtljažnik autobusa. Vozač je odrečno vrteo glavom i očigledno tvrdio pazar, a tipično istočnjački oko motocikliste i njega se okupila gomila dokonih savetodavaca koji su advokatisali za jednu ili drugu stranu. Gungula je potrajala dok odgovarajući bakšiš nije rešio problem. Ali tek što je dvotočkaš uguran u prtljažnik pojavio se muzičar sa nekom istočnjačkom mandolinom čiji je vrat bio dug bar metar i po i počela je nova runda pregovora.

foto: Boris Subašić

Krvavo rade da zadrže posao

- SVI megalomanski projekti su laž, narod uništava korupcija i inflacija. Mase ljudi gube posao, a oni koji uspeju da ga zadrže rade po 14 sati dnevno. Ne zanima me neoosmanizam moje vlade, želim Tursku kojoj je zamislio Ataturk, slobodnu, demokratsku i sekularnu. Hoću da živim normalno - ističe jedan mladić.

foto: Boris Subašić

Temperaturni šokovi

VREME se tokom vožnje, što je uobičajeno na anadolskoj visoravni na oko 1.000 metara nadmorske visine, dramatično promenilo. Prethodnog dana smo se znojili na dvadeset stepeni, a u Kapadokiju smo stigli posle četiri sata vožnje kroz mećavu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije