TRAGOM JEDNOG TEKSTA: Koliko Srbija treba da bude slaba da bi bila dobra?

OVIH dana su pojedini prozapadni opozicioni mediji objavili tekst pod naslovom „Velika igra oko srpskog litijuma“, čiji je autor dopisnik nemačkog „Frankfurter algemajne cajtunga“ (FAZ) Mihael Mertens, inače jedan od omiljenijih sagovornika ovdašnjih prozapadnih opozicionih krugova, poznat po iznošenju veoma tendencioznih kritika na račun naše zemlje.

Foto: Instagram / Poli Apoloni

U pomenutom tekstu Mertens se veoma detaljno bavi pozicijom predsednika Srbije Aleksandra Vučića u kontekstu pitanja istraživanja i potencijalne eksploatacije rezervi litijuma u našoj zemlji, na kom planu je, da podsetimo, juna ove godine u Beogradu, na Samitu o kritičnim sirovinama, uz učešće srpskog predsednika, nemačkog kancelara Olafa Šolca i potpredsednika Evropske komisije (EK) Maroša Šefčoviča, potpisan Memorandum o razumevanju o strateškom partnerstvu Srbije i EU u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila.

U maniru portparola prozapadne opozicije i samoproklamovanih ekoloških udruženja, organizatora tzv. antilitijumskih protesta koji se prethodnih meseci održavaju širom Srbije, Mertens u ovom tekstu provlači tezu da bi najpoželjnija verzija Srbije bila ona koja na svom čelu ne bi imala čoveka kadrog da se založi i zaštiti njene interese. U tom smislu, Mertens potencira izlizani narativ o „nazadovanju demokratije“ u Srbiji, te o krvavom okršaju na tzv. Kosovu koji je izazvao „Vučićev čovek“ i u kojem je poginuo jedan „kosovski“ policajac, a koji je srpskom šefu države „doneo samo blagi prekor Vašingtona“.

Pri tome, Mertens želi da naglasi navodni sveobuhvatan i nadideološki karakter „antilitijumskih“ protesta u Srbiji, podmećući tezu da srpska država „godinama laže ljude“, te da stoga njihova „sumnjičavost“ ne treba da iznenađuje, stvarajući tako lažnu sliku o dubokim podelama između vlasti i građana Srbije, što ilustruje tezom da je na jednoj strani „gnevni narod“, a na drugoj „savez velikog kapitalizma i moćnih birokrata, koji poseže za životnom osnovom običnih ljudi“.

Ujedno, Mertens optužuje predsednika Vučića i za težnju da zloupotrebi referendum o eksploataciji litijuma, koji je pritom sam najavio, razrađujući dalje ovu, može se slobodno reći, suludu tezu nabrajanjem mogućnosti kako bi do toga navodno moglo da dođe: definisanjem područja na kojem će se referendum održati, verovatno bez Beograda koji je kritičan prema tom pitanju; veštim formulisanjem referendumskog pitanja; biranjem vremena održavanja referenduma, kada su mlađi ljudi na odmorima, a starija populacija kod kuće…

U završnom delu teksta, Mertens upadljivo lamentira nad okolnošću da u Srbiji ne postoji objedinjavajuća figura lidera iza koje bi se okupila rascepkana opozicija, ukazujući da su mnogi opozicioni političari ili islužene političke figure iz prošlosti ili današnji nedovoljno talentovani nosioci sporednih uloga. Pritom, ne propušta da uvredi srpski narod, iznoseći krajnje zlonamernu konstataciju da puno Srba nije zainteresovano za politiku „sve dok je bankovni račun u plusu, dok kirija može da se plati i dok je letnji odmor na Halkidikiju obezbeđen“.

Teško je oteti se utisku da će u nekoj od narednih etapa bavljenja našom zemljom Mertens, u sadejstvu sa svojim mentorima iz uticajnih zapadnih medijsko-političko-obaveštajnih krugova, „dobronamerno“ sugerisati ko bi mogao biti taj novi veliki objedinitelj konglomerata poznatog pod zbirnim nazivom srpska opozicija, ali i na koji način bi trebalo „reprogramirati“ srpski narod kako bi se stvorila njegova poželjna verzija. Zbog svega toga, smatramo da Mertens i njegovi mentori građanima Srbije duguju odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta – koliko Srbija treba da bude slaba da bi bila dobra?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije